Vrlo često evociram uspomene na prošle dane, a posebno na rano detinjstvo, bezbrižno i srećno.
Sećam se polaska u vrtić, mojih prvih drugara, smeha, plača, vaspitačica i njihovih priča, crtaća. Sećam se koliko sam htela da što pre porastem, da uđem u svet odraslih i da ne moram da jedem spanać i šargarepu, a naročito da ne idem rano na spavanje kada mama to želi, već kad ja hoću.
Tu bezbrižnost zamenilo je prvo odrastanje, škola. Nove obaveze, novi drugari, novi izazovi. Sećam se radosti kod prvih petica, suza zbog ružnih reči od drugarica, izneverenog prijateljstva. Rekreativna nastava puna smeha, „pravdi i nepravdi“, prvo odvajanje od roditelja, donela je i prve lekcije o životu. Sećam se putovanja sa roditeljima, otkrivanja novih svetova, ljudi, gradova i kultura, letovanja i prve ljubavi, i sve to ostavlja neizbrisiv trag i uspomene za ceo život.
Sad kad sam i sama sve bliže odraslom svetu, poželim da dete u meni nikada ne odraste, da ostanem ona vesela, druželjubiva, srećna devojčica. Svet odraslih u koji ulazim je sve suroviji, ozbiljniji, pun obaveza i sve manje smeha. Zato obećavam da ću zadržati to dete u sebi, tu bezbrižnost i sigurnost koju imam kod roditelja, te poljupce i nežnosti koje dobijam od bake i deke, jer deca se raduju iskreno, vole iskreno, praštaju.
Eto, večeras ću gledati omiljeni crtać, grickati čokoladu, smejati se, sećati se detinjstva i maštati o svetu dečijim očima.
Teodora Beatović, učenica osmog razreda osnovne škole “Kreativno pero”