U utorak 3. decembra učenica osmog razreda Natalija Jovanović pročitala je svoj kreativni i originalni sastav na temu „Nemušti jezik“, nakon čega su deca iz vrtića ilustrovala njenu priču. U nastavku sledi originalna priča koju je napisala Natalija, a koju prate fotografije ovog dešavanja kao i originalni crteži kao ilustracija dece iz vrtića.
NEMUŠTI JEZIK: KAKO SAM PRIČALA SA ŽIVOTINjAMA
Ceo ovaj dan je bio obasjan čarolijom. Osetila sam čudnu moć u sebi. Ne znajući šta se zaista događa, prepustila sam se ovoj avanturi. Budim se među žutim ružama negde daleko od kuće. Osećam miris cveća svuda oko sebe. Ustajem. Udaljavam se polako od tog mesta. Čujem neke čudne piskave glasove. Polako se približavam tom mestu i ispred očiju mi se pojavljuje ogromna rupa duginih
boja. Nešto me je vuklo da uskočim u nju. Bez imalo razmišljanja uskočila sam, ne sluteći šta će se nadalje događati. Unutra je bilo dosta tamno i hladno. Još ni oči nisam otvorila, a osetila sam nekakav hod. Otvaram oči. Ispred sebe vidim gomilu krvoločnih životinja od kojih ne mogu pobeći. Gledala sam ih poluotvorenih očiju dok mi je vilica podrhtavala. Osetila sam dodir nekih šapa na svojim leđima. Bila je to lavica. Od straha sam jedva disala. Promrmljala mi je nešto na uvo. Zvučalo je čudno, pa sam joj rukom dala znak da mi to ponovi. Pitala me je: „Otkud ti ovde?“ Odgovorila sam joj režanjem: „Igrom slučaja. Ni sama ne znam.“Pružila mi je šapu da joj se popnem na leđa, pa zatim projurila kroz šumu. Za tren sam se našla u ogromnom vrtu gde je bilo još mnogo lavica. Upoznala sam se i sa njima. Zarežale su baš glasno u želji za upoznavanjem. Nasmejala sam se iako sam bila začuđena prizorom. Nastavila sam da hodam uz njihovu pratnju. Usmerile su me režanjem na deo vrta u kojem ne smem da se nađem. Poslušala sam ih i nastavila da hodam. Iza mene se pojavila gomila mačaka. I sa njima sam mogla da razgovaram. Pružile su mi pismo uz reči: „Ne otvaraj ga za sada.“ Polako dolazim do izlaza. Okrećem se ka njima i gledam ih začuđeno. Pitala sam se: „Kuda će me sada ovaj put odvesti?“ Nisam dobila odgovor od
njih, samo mali osmeh.
Stežem to pismo u ruci i ostavljam suzu kao poslednji pozdrav. Osećam kako polako gubim glas i vrti mi se u glavi. Polako tonem i padam na zemlju. Posmatram sve oko sebe i ništa mi nije jasno. Otvaram pismo koje ne razumem i pitam se od koga je. Ležem da spavam i razmišljam o svemu. Prilazi mi moj mačak Tekaši i liže me po rukama. U tom trenutku shvatam: to je njegova mama poslala njemu pismo. Srećno tonem u san jer znam da i o njemu brine neka mama.
Natalija Jovanović, VIII razred
