Врло често евоцирам успомене на прошле дане, а посебно на рано детињство, бeзбрижно и срећно.
Сећам се поласка у вртић, мојих првих другара, смеха, плача, васпитачица и њихових прича, цртаћа. Сећам се колико сам хтела да што пре порастем, да уђем у свет одраслих и да не морам да једем спанаћ и шаргарепу, а нарочито да не идем рано на спавање када мама то жели, већ кад ја хоћу.
Ту безбрижност заменило је прво одрастање, школа. Нове обавезе, нови другари, нови изазови. Сећам се радости код првих петица, суза због ружних речи од другарица, изневереног пријатељства. Рекреативна настава пуна смеха, „правди и неправди“, прво одвајање од родитеља, донелa је и прве лекције о животу. Сећам се путовања са родитељима, откривања нових светова, људи, градова и култура, летовања и прве љубави, и све то оставља неизбрисив траг и успомене за цео живот.
Сад кад сам и сама све ближе одраслом свету, пожелим да дете у мени никада не одрасте, да останем она весела, дружељубива, срећна девојчица. Свет одраслих у који улазим је све суровији, озбиљнији, пун обавеза и све мање смеха. Зато обећавам да ћу задржати то дете у себи, ту безбрижност и сигурност коју имам код родитеља, те пољупце и нежности које добијам од баке и деке, јер деца се радују искрено, воле искрено, праштају.
Ето, вечерас ћу гледати омиљени цртаћ, грицкати чоколаду, смејати се, сећати се детињства и маштати о свету дечијим очима.
Teодора Беатовић, ученица осмог разреда основне школе “Креативно перо”