КОРОНА!!! То је реч која се најчешће чује у задња два месеца, реч која је многима променила живот, реч која је ујединила човечанство. Ја, девојчица која пуни у мају 14 година, која иде у 8. разред основне школе, која размишља о завршном испиту, о другарима с којима се растаје ове године, о прослави матуре, о матурској хаљини, одједном је ушла у једну нову ружну стварност, свакодневне информације о броју заражених, преминулих, излечених, информацију о епидемији, пандемији и борби целе земаљске кугле против невидљивог непријатеља.
Чини ми се, није то фраза нити мишљење које се често чује од одраслих, већ моје лично, да сам одједанпут одрасла и схватила како се живот и благостање у којем одрастам може у тренутку претворити у нешто ружно и трагично. Почела сам да бринем, много више него до сада, о баки и деки, својим родитељима, другарима и себи самој.
Често, пре спавања, ухватим себе у размишљањима о животу, који је код мене тек почео, о љубави према свим мени драгим бићима, о деци широм света која преко ноћи остају без неког свог драгог бића, о том вирусу који је дошао ни од куда, а направио огромне проблеме целој земаљској кугли. Читам разне чланке по друштвеним мрежама и схватам да живот треба волети и поштовати, да људе око себе треба ценити и помагати свакоме коме можеш.
Схватам да нам данас, када смо сви једнаки јер смо у једнаким проблемима, не вреди богаство, да нам не вреде скупа гардероба, парфеми или ципеле, јер немаш где и коме да их покажеш, да ништа не значе скупа и нова кола, јер немаш где да их возиш. Схватам да људи треба да престану да ратују, да се боре за власт, да новац треба улагати у здравље и проналазак вакцина, у храну и спашавање људских живота. Схватам смисао израза својих наставника “породица основ сваког друштва”, јер сам данас по цео дан са својим родитељима, да смо више него пре унутар стана и изолације ослоњени једни на друге, а чини ми се да се и боље разумемо, више поштујемо и волимо. Схватам да данас планета дише једним плућима и да се бори за та плућа која вирус жели да преотме. Схватам многе ствари које раније нисам ни примећивала.
Млада сам, жељна учења и успеха у животу, жељна дружења и свих лепих тренутака које живот доноси, али сам готово сигурна да нам природа шаље можда последњу поруку: “Људи опаметите се, не ратујте, не борите се за власт и новац, поштујте и помажите једни друге, волите друге народе и нације, волите своје ближње, волите и поштујте природу и њене законитости”. Можда за нову опомену нећемо имати времена, можда ће бити касно.
Теодора Беатовић
Ученица VIII разреда ОШ „Креативно перо”
