KORONA!!! To je reč koja se najčešće čuje u zadnja dva meseca, reč koja je mnogima promenila život, reč koja je ujedinila čovečanstvo. Ja, devojčica koja puni u maju 14 godina, koja ide u 8. razred osnovne škole, koja razmišlja o završnom ispitu, o drugarima s kojima se rastaje ove godine, o proslavi mature, o maturskoj haljini, odjednom je ušla u jednu novu ružnu stvarnost, svakodnevne informacije o broju zaraženih, preminulih, izlečenih, informaciju o epidemiji, pandemiji i borbi cele zemaljske kugle protiv nevidljivog neprijatelja.
Čini mi se, nije to fraza niti mišljenje koje se često čuje od odraslih, već moje lično, da sam odjedanput odrasla i shvatila kako se život i blagostanje u kojem odrastam može u trenutku pretvoriti u nešto ružno i tragično. Počela sam da brinem, mnogo više nego do sada, o baki i deki, svojim roditeljima, drugarima i sebi samoj.
Često, pre spavanja, uhvatim sebe u razmišljanjima o životu, koji je kod mene tek počeo, o ljubavi prema svim meni dragim bićima, o deci širom sveta koja preko noći ostaju bez nekog svog dragog bića, o tom virusu koji je došao ni od kuda, a napravio ogromne probleme celoj zemaljskoj kugli. Čitam razne članke po društvenim mrežama i shvatam da život treba voleti i poštovati, da ljude oko sebe treba ceniti i pomagati svakome kome možeš.
Shvatam da nam danas, kada smo svi jednaki jer smo u jednakim problemima, ne vredi bogastvo, da nam ne vrede skupa garderoba, parfemi ili cipele, jer nemaš gde i kome da ih pokažeš, da ništa ne znače skupa i nova kola, jer nemaš gde da ih voziš. Shvatam da ljudi treba da prestanu da ratuju, da se bore za vlast, da novac treba ulagati u zdravlje i pronalazak vakcina, u hranu i spašavanje ljudskih života. Shvatam smisao izraza svojih nastavnika “porodica osnov svakog društva”, jer sam danas po ceo dan sa svojim roditeljima, da smo više nego pre unutar stana i izolacije oslonjeni jedni na druge, a čini mi se da se i bolje razumemo, više poštujemo i volimo. Shvatam da danas planeta diše jednim plućima i da se bori za ta pluća koja virus želi da preotme. Shvatam mnoge stvari koje ranije nisam ni primećivala.
Mlada sam, željna učenja i uspeha u životu, željna druženja i svih lepih trenutaka koje život donosi, ali sam gotovo sigurna da nam priroda šalje možda poslednju poruku: “Ljudi opametite se, ne ratujte, ne borite se za vlast i novac, poštujte i pomažite jedni druge, volite druge narode i nacije, volite svoje bližnje, volite i poštujte prirodu i njene zakonitosti”. Možda za novu opomenu nećemo imati vremena, možda će biti kasno.
Teodora Beatović
Učenica VIII razreda OŠ „Kreativno pero”
