Истраживачка станица Петница је институција позната далеко ван граница наше земље, али нисам имала прави утисак о томе са чиме се на курсевима могу срести и шта све могу тамо научити, док ми неколико мојих пријатеља нису пренели своја фантастична искуства. Причали су ми како су програми одлични и атмосфера дивна, ипак, у све ово се можете уверити једино ако имате срећу да одете тамо. Није за свакога, али за оне које занима наука је рај на земљи.
Након екскурзије у 8. разреду, када смо ишли у Петницу, велика жеља ми је била да тамо одем на прави семинар у 1. разреду гимназије. Пријављивање је почело у октобру, а потребно је било да се напише аутобиографија, есеј на задату тему, као и да се попуни формулар са личним информацијама. Пошто сам знала колико се деце мог узраста пријављује, нисам била сигурна хоћу ли бити изабрана и бринула сам се да ли је моја пријава довољно добра, али се, на срећу, испоставило да јесте. Примљена сам на семинар из биологије, што ми је била прва жеља.
Одмах по доласку у станицу имали смо час упознавања, на ком смо се пред свим полазницима и сарадницима представљали. Ја увек имам страх од таквих ствари, али је, на крају, било јако занимљиво. Том приликом су нам дали распоред предавања за целу недељу. Морам признати да је веома густ. Предавања су трајала 2-3 сата свако, 3 предавања за редом са паузама од 15 минута, али су била занимљива и држала су пажњу. Међутим, то и није био највећи изазов - трећег дана поделили су нам теме за семинарске радове. Због тако густог распореда једино слободно време за израду рада било је после вечере, па смо тако те три ноћи остајали у рачунарској соби до два сата ујутру. Интересантна ствар је што ми ово није тешко пало, већ ми је био један од најзанимљивијих делова семинара. Прихватила сам то као неки изазов и успела да завршим семинарски рад у року. Показало ми је да како, заправо, већину ствари за које кажемо да не можемо да стигнемо да урадимо, ако се стварно потрудимо, можемо.
Последњег дана презентовали смо своје радове свима. Као што сам већ рекла, често имам страх од јавних наступа, а да ствар буде додатно компликована, имали смо само три минута да презентујемо свој рад. То звучи као доста времена, али када сте тамо, прође јако брзо. Бринула сам се да ћу неке ствари заборавити да кажем и на крају јесам, али сам се извукла тако што сам заборављене информације презентовала када сам одговарала на питања која су ми постављали други полазници и сарадници.
По повратку са семинара већина нас је упала у Пост-петничку депресију, која се манифестује нерасположењем због повратка у свакодневни живот, али је ту била и брига, да ли сам својим радом и презентацијом успела да се квалификујем за летњи семинар, а то сам јако желела. Одговор сам чекала дуго, чинило ми се да су ме заборавили. А онда су мојим друговима са семинара почела да стижу обавештења , путем мејла, да нису прошли на даље семинаре. Мени и даље није стизало ништа. У овом случају, то је био добар знак. Они који су се квалификовали, требало је да добију писмо потврде када је летњи семинар и остале информације, како би уопште знали да су прошли. Због тога сам ја сваког дана проверавала своје поштанско сандуче, али ничег није било. На крају, уместо у поштанско сандуче, стигао ми је мејл да сам прошла, али и да се не зна када ће се семинар одржати због тренутне ситуације са Корона вирусом. Како нас ова ситуација не би деморалисала, сарадници су нам направили пар занимљивих предавања преко skype-а и сада имамо задатак да представимо експеримент, из неког научног рада, кроз презентацију. Сада сам у завршној фази презентације и задовољна сам како изгледа.
Мислим да из овог мог искуства можете закључити да је Петница сјајно место и мени ће сигурно остати у сећању као омиљено. Учите о ономе што вас интересује, дружите се и наилазите на изазове. Можда се та доза стреса не би свима допала, али најискреније, свима које наука интересује препоручујем да се пријаве. На крају крајева, немате шта да изгубите, а можете само да добијете једно дивно искуство.
Уна Жарковић, ученица првог разреда гимназије „Креативно перо“
