Имала сам среће да се родим као дете које ће одрастати уз оба родитеља. Поред складног односа међу мамом и татом, имала сам и ту привилегију да не будем сама, већ да добијем и најбољу другарицу и сапутника у детињству - моју сестру.
Ипак, са годинама, ствари и живот се мењају. Уствари, можда се истински ништа и није променило, само сам ја била мала и неискварена да бих приметила многе ствари које сада помно упијам. Као и свака породица у којој постоје међуљудски односи, ни код моје не мањкају конфликти. Да ли то било неслагање или неодобравање, на крају се увек претвори у свађу. Међутим, сада када би ме неко питао да набројим тренутке када сам се осећала угрожено или када се догодила нека велика свађа, не бих имала одговор. Не зато што ми је стао мозак и зато што не могу да се сетим у тренутку, већ зато што их не памтим као свађе.
Истина, свађе се догоде, али из тог конфликта никада не изађемо у љутњи - ни ја, ни мама, ни тата, а ни сестра. Моји родитељи су увели “правило” да док се свађамо, свађамо се, али када се свађа приведе крају све је океј, пољубимо се пре посла или школе, загрлимо се и пожелимо једни другима леп дан. Свађа или негативна енергија никада не оду даље од наше куће. Моји родитељи, уводећи такав систем, сачували су мене и сестру од непотребног нервирања и негативног става, само због једног неспоразума који је остао у прошлости. Сачувала сам много лепих тренутака не носећи негативну енергију током дана.
Моја породица је у свему била и остала мој приоритет. У пола дана, пола ноћи, увек ћу бити ту за све њих. То јесте делом из љубави коју осећам према тој дивној заједници захваљујући којој осећам да припадам негде, да поседујем нешто, да сам део нечијег живота. Ипак, већином је то тако јер осећам неизмерну захвалност и поштовање према мојим родитељима.
Немамо савршен однос, али је он мени као такав довољан. Све ово што сам данас, дугујем жени која ме је родила и оцу који ми је подарио живот. Увек су покушавали да ме науче да будем љубазна, да саслушам, да сагледам ствари из другог угла, да будем сталожена, да будем скромна и да усвојим многе друге квалитете. Углавном су у томе успевали, али моја исхитреност и тврдоглавност, често им стоји на путу, и погодите шта се онда догоди - конфликт. Није ли тако смешан и хипокритичан овај циклус живота?
Покушавам да не посматрам негативно ни једну ситуацију, нити догађај, али свет у коме живимо нам то отежава. Ипак, колико год да се прилагођавамо ситуацијама, друштву или држави у којој живимо, нешто „наше“ ће остати у нама. Као што кажу - након школе, када се све заборави, остаје образовање. Исто тако, када започнемо самосталан живот далеко од породице и заборавимо све што је речено и урађено, остаје нам васпитање и тај осећај који носимо у себи кроз живот, а који су нам наши најмилији подарили несебично, како никада не бисмо заборавили ко смо и одакле потичемо.
Николина Милосављевић
Ученица четвртог разреда гимназије ВОС Креативно перо