Imala sam sreće da se rodim kao dete koje će odrastati uz oba roditelja. Pored skladnog odnosa među mamom i tatom, imala sam i tu privilegiju da ne budem sama, već da dobijem i najbolju drugaricu i saputnika u detinjstvu - moju sestru.
Ipak, sa godinama, stvari i život se menjaju. Ustvari, možda se istinski ništa i nije promenilo, samo sam ja bila mala i neiskvarena da bih primetila mnoge stvari koje sada pomno upijam. Kao i svaka porodica u kojoj postoje međuljudski odnosi, ni kod moje ne manjkaju konflikti. Da li to bilo neslaganje ili neodobravanje, na kraju se uvek pretvori u svađu. Međutim, sada kada bi me neko pitao da nabrojim trenutke kada sam se osećala ugroženo ili kada se dogodila neka velika svađa, ne bih imala odgovor. Ne zato što mi je stao mozak i zato što ne mogu da se setim u trenutku, već zato što ih ne pamtim kao svađe.
Istina, svađe se dogode, ali iz tog konflikta nikada ne izađemo u ljutnji - ni ja, ni mama, ni tata, a ni sestra. Moji roditelji su uveli “pravilo” da dok se svađamo, svađamo se, ali kada se svađa privede kraju sve je okej, poljubimo se pre posla ili škole, zagrlimo se i poželimo jedni drugima lep dan. Svađa ili negativna energija nikada ne odu dalje od naše kuće. Moji roditelji, uvodeći takav sistem, sačuvali su mene i sestru od nepotrebnog nerviranja i negativnog stava, samo zbog jednog nesporazuma koji je ostao u prošlosti. Sačuvala sam mnogo lepih trenutaka ne noseći negativnu energiju tokom dana.
Moja porodica je u svemu bila i ostala moj prioritet. U pola dana, pola noći, uvek ću biti tu za sve njih. To jeste delom iz ljubavi koju osećam prema toj divnoj zajednici zahvaljujući kojoj osećam da pripadam negde, da posedujem nešto, da sam deo nečijeg života. Ipak, većinom je to tako jer osećam neizmernu zahvalnost i poštovanje prema mojim roditeljima.
Nemamo savršen odnos, ali je on meni kao takav dovoljan. Sve ovo što sam danas, dugujem ženi koja me je rodila i ocu koji mi je podario život. Uvek su pokušavali da me nauče da budem ljubazna, da saslušam, da sagledam stvari iz drugog ugla, da budem staložena, da budem skromna i da usvojim mnoge druge kvalitete. Uglavnom su u tome uspevali, ali moja ishitrenost i tvrdoglavnost, često im stoji na putu, i pogodite šta se onda dogodi - konflikt. Nije li tako smešan i hipokritičan ovaj ciklus života?
Pokušavam da ne posmatram negativno ni jednu situaciju, niti događaj, ali svet u kome živimo nam to otežava. Ipak, koliko god da se prilagođavamo situacijama, društvu ili državi u kojoj živimo, nešto „naše“ će ostati u nama. Kao što kažu - nakon škole, kada se sve zaboravi, ostaje obrazovanje. Isto tako, kada započnemo samostalan život daleko od porodice i zaboravimo sve što je rečeno i urađeno, ostaje nam vaspitanje i taj osećaj koji nosimo u sebi kroz život, a koji su nam naši najmiliji podarili nesebično, kako nikada ne bismo zaboravili ko smo i odakle potičemo.
Nikolina Milosavljević
Učenica četvrtog razreda gimnazije VOS Kreativno pero