У уторак 3. децембра ученица осмог разреда Наталија Јовановић прочитала је свој креативни и оригинални састав на тему „Немушти језик“, након чега су деца из вртића илустровала њену причу. У наставку следи оригинална прича коју је написала Наталија, a коју прате фотографије овог дешавања као и оригинални цртежи као илустрација деце из вртића.
НЕМУШТИ ЈЕЗИК: КАКО САМ ПРИЧАЛА СА ЖИВОТИЊАМА
Цео овај дан је био обасјан чаролијом. Осетила сам чудну моћ у себи. Не знајући шта се заиста догађа, препустила сам се овој авантури. Будим се међу жутим ружама негде далеко од куће. Осећам мирис цвећа свуда око себе. Устајем. Удаљавам се полако од тог места. Чујем неке чудне пискаве гласове. Полако се приближавам том месту и испред очију ми се појављује огромна рупа дугиних
боја. Нешто ме је вукло да ускочим у њу. Без имало размишљања ускочила сам, не слутећи шта ће се надаље догађати. Унутра је било доста тамно и хладно. Још ни очи нисам отворила, а осетила сам некакав ход. Отварам очи. Испред себе видим гомилу крволочних животиња од којих не могу побећи. Гледала сам их полуотворених очију док ми је вилица подрхтавала. Осетила сам додир неких шапа на својим леђима. Била је то лавица. Од страха сам једва дисала. Промрмљала ми је нешто на уво. Звучало је чудно, па сам јој руком дала знак да ми то понови. Питала ме је: „Откуд ти овде?“ Одговорила сам јој режањем: „Игром случаја. Ни сама не знам.“Пружила ми је шапу да јој се попнем на леђа, па затим пројурила кроз шуму. За трен сам се нашла у огромном врту где је било још много лавица. Упознала сам се и са њима. Зарежале су баш гласно у жељи за упознавањем. Насмејала сам се иако сам била зачуђена призором. Наставила сам да ходам уз њихову пратњу. Усмериле су ме режањем на део врта у којем не смем да се нађем. Послушала сам их и наставила да ходам. Иза мене се појавила гомила мачака. И са њима сам могла да разговарам. Пружиле су ми писмо уз речи: „Не отварај га за сада.“ Полако долазим до излаза. Окрећем се ка њима и гледам их зачуђено. Питала сам се: „Куда ће ме сада овај пут одвести?“ Нисам добила одговор од
њих, само мали осмех.
Стежем то писмо у руци и остављам сузу као последњи поздрав. Осећам како полако губим глас и врти ми се у глави. Полако тонем и падам на земљу. Посматрам све око себе и ништа ми није јасно. Отварам писмо које не разумем и питам се од кога је. Лежем да спавам и размишљам о свему. Прилази ми мој мачак Текаши и лиже ме по рукама. У том тренутку схватам: то је његова мама послала њему писмо. Срећно тонем у сан јер знам да и о њему брине нека мама.
Наталија Јовановић, VIII разред
